У организацији Културног центра „Рибница“ Краљево, у Свечаној сали Градске управе, организована је промоција часописа „Градац” посвећеног групи Екатарина Велика. У програму су учествовали Бранко Кукић, уредник часописа и Марјан Чакаревић, приређивач.
На инсистирање Бранка Кукића, главног и одговорног уредника часописа „Градац“, на самом почетку промоције, Ален Кнежевић, сарадник наше установе, прочитао је текст недавно преминулог академика Горана Петровића „Продужетак прекраћеног света“ који је прочитан на отварању изложбе „Градац – педесет година постојања“ одржане новембра прошле године у Чачку. Претпоставља се да је реч последњем ангажману Горана Петровића у јавности и његовом последњем објављеном тексту (Културни додатак „Политике“). Након тога, Бранко Кукић се бираним и топлим речима о најзначајнијем краљевачком писцу, на сличан начин као што је то шест месеци раније учинио и Емир Кустурица на истом месту, истичући, пре свега, значај Горана Петровића за српску књижевност и културу уопште. Кукић је напоменуо да Петровић и он ниси били интимуси, пријатељи у дословном значењу те речи, већ „одлични познаници“ који су плодотворно сарађивали последњих петнаестак година притом истакавши заједнички труд на пионирском подухвату који су постигли док су били уредници у Службеном гласнику.
Кукић се осврнуо на трновит, али плодоносан пут пређен у претходних педесет година постојања часописа „Градац“ који слови за један од најважнијих часописа за културу, књижевност и уметност на овим просторима. Било је речи о многим личностима, појавама и стварима које су нашле место, како у часопису, тако и у посебним едицијама „Алеф“ и „Цвеће зла“ у којима се објављују пробрана и ретка дела из домаће и светске културе. Кукић наглашава да „Градац“ за свој успех може да захвали превасходно чињеници да је од самог почетка био посебан и другачији. Уз подршку сјајних индивидуалаца предвођених једним човеком, а управо реч је о Бранку Кукићу, који је као spiritus movens културолошког феномена званог „Градац“, гајио, усмеравао и ширио пламен културе определивши се да (п)остане издавач који се обраћа малој групи читалачке популације у којој предњаче високообразовани и млађи читаоци. Кукић наглашава да је „Градац“ часопис који читају слободни људи, људи који мисле, једном речју – личности.
С обзиром на то да је промоција темата о Екатарини Великој ненамерно заказана на дан када је преминуо фронтмен и најистакнутији члан групе, певач, текстописац и гитариста Милан Младеновић (5.11.1994. године), приређивач темата Марјан Чакаревић, песник и књижевни критичар, рекао је да случајности не постоје и да организатори нису трагали за датумом промоције, већ је датум пронашао све нас. Чакаревић је објаснио да је овај темат настао веома брзо, али да се за њега припремао читав живот и да Бранко Кукић није могао да одбије идеју да управо он буде приређивач темата о, како сам каже, најзначајнијој рок-групи с ових простора (треба напоменути да је Чакаревић до сада за „Градац“ уредио и темате о дендизму и односу књижевности и алкохола, те да је уредио сабрана дела најзначајнијих српских песника попут Милана Милишића, Вујице Решин Туцића и Александра Ристовића).
Намера приређивача је била да се на једном месту објаве најважнији текстови и интервјуи који су настајали у доба када је група била активна (Пеца Поповић, Петар Јањатовић, Александар Жикић, Дарко Главан, Драган Амброзић, Војислав Пантић, Александар Јанковић и многи други), као и они текстови који су објављивани касније, другим поводима и пригодама (Михајло Пантић, Петар Луковић, Небојша Кривокућа и Миљенко Јерговић), а посебну пажњу изазивају наручени текстови Саше Илића, Драгана Бошковића, Драгана Ђорђевића, Ане Кнежевић, Зоране Симић, Слободана Георгијева, Срђана Марковића, Марка Погачара и Момчила Рајина који својом обимношћу, посвећеношћу и детаљном анализом исцрпно обавештавају читаоце о различитим аспектима деловања групе Екатарина Велика пратећи њен развој од Лимуновог дрвета, Шарло акробате и Катарине Друге.
Било је речи о антиратном ангажману и великој личној храбрости тадашњих чланова групе, а реч је о најпознатијој постави коју су, поред Милана Младеновића, чинили и Маргита Стефановић (архитекта, пијанисткиња и клавијатуристкиња), Ивица Вдовић ВД (бубњар) и Бојан Печар (басиста); значају групе Шарло акробата и њеном распаду који је узрокован непомирљивим културолошким и поетским разликама између Милана и Душана Којића Које који је доцније формирао минималистичку и радикално алтернативну Дисциплину кичме; о утицају групе на млађе нараштаје (Блок Аут, Обојени програм…) као и о награди, легату и оставштини Милана Младеновића која се данас чува у Народној библиотеци Србије, што говори о институционализованој бризи, помоћи и свести о огромном културолошком значају појаве зване Екатарина Велика и њеном фронтмену, за ког Михајло Пантић, књижевник и универзитетски професор, каже да је „најаутентичнији рок-уметник нашег неуротичног времена“.
Аутор текста:
Мр Миша Милосављевић
