- интернационални џез фестивал „Џезибар” завршен је наступом бенда Коља.
„Музика је нешто чиме се већ дуго бавим. То је нека врста потребе. Гитара је једина ствар коју узмем, а да не морају да ме терају. Не морам, нисам под неком принудом, присилом. Узимам је у свако доба дана и ноћи. Сигурно има и терапеутска својства. Код мене то у почетку није била терапија, а касније је, изгледа, постала терапија у правом смислу“, рекао нам је Никола Пејаковић Коља пред почетак концерта.
Блуз је почео да слуша још у детињству, а касније је схватио да је блуз у свему, да све што је добро има и блуза у себи.
„Схватио сам да је блуз радосна туга, да је то тај православни термин. Како год окренемо, вратимо се на Христову науку. Освестио сам да је блуз заправо нешто што ме чека.“
Коља је рекао и да су наступи уживо пред публиком за њега јако стресни и да му треба времена да почне да се осећа добро на сцени.
„Кад осетим публику, кад видим да публика воли то што радим и да јој је драго, онда се и ја опустим, осетим да сам у пријатељском окружењу, да људи желе да ме чују и да ме воле. Кад би ме гађали парадајзом, вероватно не бих после свирао, али воле ме, опраштају ми све. А та количина љубави, пошто није права, већ естрадна љубав, исто тако може да скрене у мржњу, са истим интензитетом. Ако они људи који вам верују, схвате да су преварени или схвате да ви нисте тај за кога се издајете, онда крене само контра. Треба изаћи што искреније пред људе, јер онда они стварно виде тај напор и отворе се.”
