У оквиру Библиотеке „Дете и свет”, Културни центар „Рибница” Краљево објавио је књигу песама за децу „Најлепше вештине” Живорада Недељковића.
Промоција је одржана у Свечаној сали Градске управе, а са аутором су разговарали уредници књиге Дејан Алексић и мр Ана Гвозденовић.
Живорад Недељковић је прву књигу песама објавио 1991. године. До сада је објаво једанаест песничких књига и две књиге изабраних песама. Један је од наших најугледнијих и најнаграђиванијих песника. Међу важним наградама које је добио су награда Бранко Миљковић, Змајева награда Матице српске, награда Меша Селимовић, награда Васко Попа, Дисова награда за целокупни опус. Готово да нема важнијег признања које један песник код нас може да добије. После низа тих запажених књига, изашла је књига у потпуно другом жанровском и стилском регистру – књига за децу.
„Последњих двадесетак година Краљево постаје средина која баштини значајна имена у области књижевног стваралаштва за децу. Њима се сада придружио и Живорад Недељковић. Једна од основних карактеристика књиге „Најлепше вештине” је да песник свог читаоца не потцењује. Можда вам се на тренутак учини да је он у стању да свог младог читаоца и прецени. Постоје бројни културолошки слојеви у овој поезији па се може учинити да детету поједини стихови или поједине песничке целине можда неће бити најблискије и најјасније, али је свакако боље свог читаоца и преценити него потценити”, истакао је Алексић.
Културолошки слојеви у књизи су многобројни. Заступљена је митологија, географска терминологија, имена из светске културе и уметности, из науке, те тако она има едукативна својства. Кроз целу књигу се провлачи смирен, тих приповедни тон. Стих није оптерећен сопственим ритмом.
„Песме су настајале у последње три деценије, а највише их је написано почетком века, махом као својеврсна скривена обраћања једном маленом брбљивом дечаку који је сада увелико тинејџер и пише песме. Велика је одговорност писати за децу, али је уједно било и велико задовољство и радост игре писати у возу, аутобусу“, рекао је Недељковић који је у програму прочитао и неколико песама из различитих циклуса.
Мр Ана Гвозденовић је подсетила публику на то како смо ми некада усвајали језик и да постоји предрасуда да смо у наше време све знали, а да данас деца не знају.
„Књижевност је и начин усвајања језика. Утолико је теже ово што Жика ради, јер се окреће једном старосном добу које или још увек није окренуто књизи или има страствене читаоце.
Ова књига наставља изражену поетичку мисао из Живорадових књига за одрасле. Оно што је и раније запажено је његово интересовање за језик које је и овде доминантно. С једне стране интересовање за језик, за реч, за поезију као такву, а сдруге стране свет као чудо, живот као чудо.
Књига је препуна обрнутих перспектива које нас на неки начин освешћују. Дакле, нисмо ми једини меродавни у природи него читава природа има свој свет и у томе је њена чудноватност.”
