ДРАГАН ДРАШКОВИЋ О ОКТОБРУ 1941.
У Француској кући одржан је програм са Драганом Драшковићем КРАЉЕВО У ОКТОБРУ 1941 – ПОРУКЕ И ПОУКЕ.
Програм је отворио модератор Милош Милишић читањем песме „Шест хиљада талаца“ Богдана Мрвоша.
Краљево је у време Другог светског рата имало измађу десет и дванаест хиљада становника и било у великој привредној експанзији. Постојала је фабрика авиона Бреге, градили су се путеви, железнички чвор, ложионица. Велики број људи из региона је долазио у наш град да ради. Војно гледано и стратешки, Краљево је имало значајну улогу и у ратним плановима.
Најава ратних дешавања почела је 25. и 27. марта протестима против Тројног пакта. У Краљеву су предводници протеста били углавном солунски ратници.
Главни моменат се десио 24. јуна када је планирана рација на Комунистичку партију. У Краљеву су успели да сазнају за рацију сат времена раније и већина њих успева да се током ноћи пребаци преко Ибра у околину Мошиног Гаја и на Гоч, где је формирана борбена група из које је настао одред Јован Курсула.
Окружни одбор Комунистичке партије у Краљеву, због седамнаест ухапшених чланова, није дао да се врше напади на немачку војску док се не ослободе из затвора, у страху да ће бити вршене репресалије на њихове породице.
Заједничким снагама четника и партизана 1. октобра ослобођен је Чачак, где је одлучено да се крене пут Краљева. Тада се већ назирало да ће се десити нешто. Радници нису долазили на посао, тражили су отпусте и боловања не би ли се на неки начин заштитили. Међутим, формирана је опсада Краљева и нису били у могућности да напусте град. Већ 6. октобра је објављено да ће се за сваког убијеног Немца стрељати сто Срба, а за сваког рањеног биће стрељано педесет. Како су планирани партизански напади, тако су Немци затварали раднике, који су након тога извођени да копају раке и по обављеном послу били би стрељани.
Било је и покушаја избављења талаца, преко ултиматума који су писали Гојко Николиш и Павле Јакшић са Гоча, затим летка за који се претпоставља да је писао Ратко Митровић… У то време владика Николај Велимировић био је заточен у манастиру Љубостиња и покушавао је да обједини све националне снаге у борби против окупатора. Драшковић је прочитао писмо које је владика упутио Драгољубу Дражи Михајловићу. Наводимо делове писма:
„Шта ће нам користити земља ако се истреби народ? А истребљење народа српског сада се врши са неколико страна…Треба се Бога бојати и Богу молити, а народ свој волети и жалити. Али, нажалост, има пуно безбожника који нити се Бога боје, нити народ воле и жале… Ја се каменим у манастиру и само се молим Богу за српску слогу. Ако икада она четири С треба да имају неки практичан и спасоносни значај, то треба у овом времену… Учините у овом правцу све што можете и то хитно! Чувајте се свих оних ортака који у Бога не верују! Никад у историји ниједан Србин без вере у Бога није учинио ниједно велико дело, од Немање до Крађорђа и војводе Мишића… Партијаштво нас је упропастило и осрамотило, па зар још да партијашимо, и то данас, и то у Шумадији? Ујединимо ово мало светлих народних снага, не да се с неким далеко јачим од себе боримо сада, него само да очувамо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане.“
Програм је завршен причом о жртвама, а под жртвом се подразумева онај који има име и презиме. Установљено је да је у Краљеву у октобру 1941. године страдало 2150 људи, иако је дуго било устаљено мишљење да је страдало око шест хиљада. У Вагнеровом дневнику постоји податак да је стрељано 5606 људи. То су заправо подаци добијени од Драгутина Мишића, ваздухопловног потпуковника и његове супруге Злате, који су тврдили да је за време рата код њих становао немачки официр Карло Вагнер из Хамбурга и да су те податке кришом прочитали из његовог дневника.
Поменуто је и Гробље стрељаних 1941. и постављено је питање због чега је наше светилиште претворено у светогрђе, као и шта ће бити с нама ако овај догађај заборавимо.