У Свечаној сали Градске управе представљена је књига за децу „Мала прича о великој Жичи“ аутора Милоја Радовића.
Књига је штампана с благословом Његовог преосвештенства епископа жичког господина Јустина, а објављена је поводом осамсто година аутокефалности Српске православне цркве. Издавачи су Манастир Жича и Књижара „Прозор“ из Краљева.
Програм су рецитовањем отворили ученици другог разреда ОШ „Живан Маричић“ из Жиче. О књизи су, осим Радовића, говорили мр Ана Гвозденовић, уредница Зорица Јанковић, писац Милош Милишић и архијерејски заменик владике жичког протојереј Љубинко Костић.
Аутор књиге је испричао да га за Жичу вежу бројне успомене, како су га у детињству сваког јутра будила звона манастира и да је још тада схватио да то Жича долази код њега.
„Свако од нас је временом научио нешто о Жичи, али то је много мање од онога што она зна о нама. Деца у школи уче о Жичи, међутим све приче о Жичи су мање од онога што Жича свакодневно прича. Све приче написане о Жичи су мале, а само је Жича велика неисцрпна прича која траје више од осамсто година. Жича је живи живот живога живота, стожар око којег се окупља све што је српско, прошло и будуће. Она о нама све зна, ми о њој тек понешто. То „тек понешто“ сам скупио у ову књигу“, рекао је Радовић.
Публика је имала прилику и да чује једну од песама из књиге. Била је то песма „Крунисање“ коју је прочитао сам аутор.
„Књига је заиста изузетна. Сматрали смо да је неопходно у години јубилеја који слави Српска православна црква објавити један овакав рукопис, написан још 2012. године. Мати Јелена и сестринство Манстира Жича прихватили су да буду издавачи са Књижаром „Прозор“, што нам много значи. Милојеве речи осликао је иконописац Бојан Миљковић, чије су слике вечерас овде приказане, а његов богат колорит доприноси да се Жича још боље доживи“, рекла је уредница Зорица Јанковић.
Протојереј Љубинко Костић истако је да није било ни бољег времена ни боље прилике да се ова дивна поема појави, јер говори о рађању и настанку наше седмоврате Жиче, о њеном трајању кроз векове, истрајавању кроз тешкоће, невоље и радости, кроз пепео и кроз васкрс.
„Жича је та која је крунисала владаре, устоличавала црквене поглаваре, ширила просвету, у свом кругу имала и школу и болницу, гостопримницу. Одбијала је и одолевала најездама многих освајача, много пута рушена и паљена, монаси су прогоњени, и како каже песник „Оловни кровови у метке претакани, црквена звона у мачеве преливана“. Ипак је одолевала свим тим невољама. А зашто? Зато што „Оно што небо сазида, то људи не срушише.“ И траје Жича и шири своје руке, и отвара своја недра, и отвара осма врата за све који јој притекну“.
Протојереј Љубинко је нагласио да Радовићева поема треба да подстиче на размишљање, посебно људе који живе близу Жиче.
„Она нам говори да имамо посебну привилегију што живимо у Жичи и поред Жиче, што се причешћујемо у њој, што стајемо у стопе светитеља, што стојимо испред престола пред којим је стајао и Свети Сава и многи светитељи из светородне лозе Немањића. Она нас обавезује да морамо да будемо свесни своје прошлости, садашњости и будућности.“
Са књижевног и књижевно – теоријског аспекта о књизи је говорила мр Ана Гвозденовић истакавши да се писци ретко опредељују за форму поеме, како је то учинио Радовић. Поема омогућава да буде фрагментарно грађена и да се у тој причи дугој осамсто година издвоје кључна места, да се деци то дуго трајање приближи у форми која је њима прихватљива.
„Књига је добро структуирана. Има седам поглавља од којих су уводно и закључно поглавље она лирска места, док је средини препуштена нарација. Завршено поглаље говори о отварању осмих врата. То су она врата која нас, уколико прихватимо Жичу, уводе у онај свет који је старији од нас, који постоји пре нас и постојаће после нас. Милоје успева да места која су историјски заиста важна приближи деци. У релативно малом броју стихова децу проводи кроз једну дугу историју и једно дуго трајање. Аутор дели романтичарски став да су деца чисте душе и да због тога с пуним поверењем можемо да им се препустимо и да треба да порадимо да они ту своју чистоту однегују“, закључила је Гвозденовићева.
