Један од програма који смо организовали поводом Међународног дана жена је и књижевно вече са Бранкицом Дамјановић, одржано протеклог викенда у Свечаној сали Градске управе.
Међу бројном публиком из Краљева, програму су присуствовали и љубитељи Бранкичиних књига из Трстеника, Чачка, Врњачке Бање…
Бранкица је говорила о свом животу, породици, књигама. Истакла је да су сви текстови које је написала лични, али да имају универзалне поруке и поуке. Свако њено књижевно вече није обично, већ представља сусрет душа које су се препознале. Из њених текстова не провејава ништа што раздваја људе, већ само оно што их спаја.
Навела је да се поштоваоцима њеног дела посебно свиђа један део из књиге „Рукопис мога брата“.
„Не бој се! Неће ти се догодити ништа што не можеш издржати. Кад човек не може да поднесе бол, он се онесвешћује. Кад душа пати, последњи стадијум патње је ослобађање. Тамна ноћ душе тренутак је у коме се светлост зачиње. Стрпљење, само ти је оно потребно и поверење да је све добро и да најбоље тек долази. Оно што те сада тера да помислиш како није тако, како толико тога није добро, размисли, управо је оно што те саплиће. Натерај се да верујеш у добро! Тако постајеш имун на оно што добро није. Знаш да зло постоји, али те не разбољева јер ти си страну одабрао. Не бој се! Страхови се обистињују. И снови, једнако!“
Још у детињству се показало да има дар за писање. Њене песме и приче су објављиване у школском часопису. Маштала је да ће кад порасте да буде писац и да ће прву књигу промовисати у библиотеци у Приштини.
Када је имала дванаест година, њена мајка је извршила самоубиство. Тада је сан да ће бити писац био урушен, јер је била најстарија девојчица у кући и преузела је улогу своје мајке носећи „кућу на леђима“.
Студирала је српски језик и књижевност и радила на телевизији у Приштини. За време бомбардовања избегла је са својом породицом у Пирот.
У Пироту се запослила са супругом у дописништву РТС-а. Тада јој је запарало уши што су новинари чак и у извештајима за телевизију користили специфичан пиротски језик. Почела је да бележи грешке, да штампа и качи на зид у редакцији. Једног дана је одлучила да од тога направи приручник за јавни говор под називом (М)учење језика.
„То се допало, не само мојим колегама новинарима, већ и школама, а касније и посленицима културе у Пироту. Тако је у пиротској библиотеци промовисана моја прва књига. Тада сам схватила да се остварио мој први сан.“
Говорила је о својој деци Јовану и Меланији. Због Јована, који је сада на Станфорду у Америци, преселили су се из Пирота у Београд. Меланија је почела да учи балет још у Пироту, а сада живи у Немачкој.
„Ако ме питате на шта сам најпоноснија у животу, уз двадесет година рада на телевизији, уз све ове књиге и гостовања, ипак ћу рећи да су то моја деца.“
Бранкица истиче да је најбитније вратити се себи, спознати себе и не одустајати од својих снова и да она писањем исцељује своју душу.
