Књига „Панонски адмирал – емоционални водич кроз дискографију Ђорђа Балашевића” новинара и писца Ивана Ивачковића, представљена је краљевачкој публици у Свечаној сали Градске управе, уз учешће етно певачице Биље Крстић, уредника и рок критичара Душана Весића, као и самог аутора.
Публици се прва обратила Биља Крстић, коју са Балашевићем везује вишедеценијско пријатељство, кумство и сарадња. У емотивном говору, наша позната певачица етно музике, осврнула се на почетни период групе Рани мраз, коју су, поред Балашевића и Биљане Крстић, чинили и Бора Ђорђевић и певачица Верица Тодоровић. Иначе, и Биљана и Бора су у Рани мраз дошли на предлог Пеце Поповића, а сарадња са Ђорђевићем није потрајала, зато што су обојица били велики индивидуалци с изражено различитим сензибилитетима, те је, очекивано, Ђорђевић убрзо напустио групу и формирао Рибљу чорбу. Биља Крстић је учестовала на албумима „Мојој мами, уместо матурске слике у излогу” (1979) и „Одлази циркус” (1980). Након тога, група Рани мраз се распала, а Балашевић и Биља Крстић настављају са успешним соло каријерама.
Душан Весић, уредник у Лагуни и један од најпознатијих рок критичара осамдесетих и деведесетих година прошлог века, према искреном признању, никада није био велики фан Ђорђа Балашевића, поготово због, како он каже, „удворичке” песме „Рачунајте на нас”, незваничне химне младих „генерације педесет и неке”. Весић је сагласан да је, поред одређених замерки, Ђорђе Балашевић ипак један од највећих и најпризнатијих песника и певача југословенске музике, уз чије песме се, и даље, често заплаче.
Иван Ивачковић је своје обраћање започео одавањем почасти, како Ђорђу Балашевићу, тако и Драгољубу Ђуричићу, једном од најпознатијих наших бубњара, уз напомену да су обојица, у року од месец дана, преминули од короне. Било је говора о писању ове обимне и драгоцене књиге, о томе како је настајала полако, годинама, накратко прекинута вешћу о Балашевићевој смрти и како је, ипак, некако завршена, да би се неким новим клинцима указало на велики Ђолетов значај. Књига „Панонски адмирал” је, пре свега, изјава поштовања за све оно што је Балашевић урадио за време своје вишедеценијске плодне каријере.
Ивачковић је мишљења да се Београд, као и сама Србија, изузев родног Новог Сада, млако и недостојно опростио од једног од најважнијих певача данашњице. За разлику од концерата које је приређивао и за неколико десетина хиљада људи, на његовом организованом опроштају појавио се недопустиво мали број ожалошћених поклоника. Интересантна је чињеница да се, колико год да је Балашевић био омиљен, поред пар матурских, семинарских и дипломских радова, до „Панонског адмирала” није појавила ниједна студија или књига о његовом раду. Док се о другима (Џони Штулић, Милан Младеновић, Бијело дугме) пишу магистарске и докторске тезе, за једног од најоригиналнијих и најинвентивнијих песника, „југословенског Дилана”, „српског Коена”, данас не влада готово никакво интересовање академске, али и шире културне заједнице.
Сазнали смо да Ђорђе Балашевић није никада одржао концерт у Краљеву и да је непознато да ли је уопште исказано интересовање и намера да се легендарни кантаутор представи овдашњој публици, иако је често наступао и био радо виђен гост у околним градовима.
