У препуној Свечаној сали Градске управе, која је била тесна да прими све заинтересоване посетиоце, у организацији Компаније „Новости“ и Културног центра „Рибница“ Краљево, одржано је „Књижевно вече са Матијом Бећковићем“.
На један од најзначајнијих датума у историји Краљева, 14. октобар, који се обележава као Дан сећања на невине жртве које су немачки окупатори стрељали у граду на Ибру октобра 1941. године, била је јединствена прилика да се читалачка публика и љубитељи писане речи из Краљева и околине поново друже са нашим познатим академиком и једним од највећих српских песника.
– Ту је, недалеко одавде, Жича седмоврата и сигурно је и она утицала да Краљево буде значајни културни центар. Част ми је што сам на данашњи дан у Краљеву. Овом граду само име каже, и о том имену би могли да причамо, да не говоримо ни о чему другом, како се оно борило и изборило када нико није веровао да ће се овај град тако звати. Опет, ту је Жича са седам краљева, али онај последњи је ових претходних седам „бацио“ под ембарго. Указана ми је велика част – рекао је овом приликом Матија Бећковић, срдачно се поздрављајући са Краљевчанима.
На књижевној вечери, уприличеној поводом обележавања 69. рођендана „Новости“, представљене су Бећковићеве књиге „Онамо намо“, „100 мојих портрета“ и „Мојих 80“ објављених у склопу издавачке делатности наше куће. Ова песничка дела својеврсне су исповести о посебним људима, приликама и неприликама, судбинским путевима и путоказима, српској традицији и судбини, које су инспирисали нашег великог песника да их овековечи у незабораву.
– Човек је оно што памти, а оно што заборави није било ни вредно памћења. Како то памћење издвоји нешто, по којим критеријумима, а заборавите нешто што се чинило да је много важније, то је велика тајна. Па, сада је све то што се на крају сабрало и што се чинило да је вредно да се и запише, а не само запамти, и учинило да сам у „Новостима“ објавио те три књиге, на крају и „Онамо намо“ за коју и не знам колико их већ има – нагласио је Матија Бећковић.
Као и приликом претходних гостовања у граду на Ибру, академик Бећковић је, не скривајући емоције, на свој карактеристичан начин, и уз неизбежне анегдоте, сам казивао одабране стихове, изазивајући салве аплауза после сваке прочитане песме. На крају је стрпљиво одговарао на питања посетилаца и дискутовао на упућене коментаре. До, како рекоше и гост и домаћини, неке следеће прилике…
Текст: Горан Ћировић
Фотографије: Горан Шљивић и Александар Лазовић