У оквиру серијала Књига у Центру одржано је књижевно вече са Александром Диклићем, који је наш истакнути писац, композитор, редитељ, колумниста, издавач и продуцент. Добитник је престижне Награде града Београда 2014. године.
Диклић је у жижу јавности доспео због књига „Београд, вечити град“, а затим „100 сенки над Београдом“. Међутим, његова прва љубав је музика, коју доживљава као „најличније ЈА“. Самостално је издао албум „Моја Александрија“, на који је веома поносан, јер је настајао јако дуго, готово као књига.
Сматра да су његове највеће врлине знатижеља и упорност и да оне доводе до најбољих дела. У његовим музичким делима можемо чути филхармонију, али признаје да не зна ноте и да ради све кроз осећај. Напомиње да је то тежи пут, али искренији.
Као аутор књиге која је изашла у 30 издања, што је неких 30.000 књига, каже да се књиге не читају, већ се купују, те да је толико његових књига продато, али на жалост не и прочитано.
Оно што су читаоци вредновали као добро и препознали код Диклићевог писања је нов приступ старим темама. Мањак читалачке публике као проблем не види само у самим читаоцима већ и у писцима. Он сам трага за жанром и књигом коју читалац неће моћи да остави.
У књигама „Београд, вечити град“ и „100 сенки над Београдом“ постоји низ података које не можемо пронаћи у неким другим изворима. Многи историчари кажу да је фасцинантно да је до тих података дошао човек који се не бави научно историјом, јер за те чињенице чак ни историчари не знају.
Диклић сматра да је за разумевање историје потребно широко знање, стављање ствари у контекст, способност „да се види шара и на туђем тепиху“.
„За историју нису битне године, јер се историја понавља, али је битан контекст.“
За Београд каже да не постоји место на кугли земаљској које је имало такву историју, па чак ни Рим.
„Рим јесте монументалан и диван, али наш престони град је увек побеђивао ужасавајуће ствари. Београд је више од сто тридесет пута рушен до темеља. Он је град хепи ендова!“
