Гост серијала „Књига у Центру“ био је глумац Милан Цаци Михаиловић с којим смо разговарали о његовим књигама, улогама, колегама глумцима. У књигама које је објавио могу се наћи аутограми и слике глумаца, као и бројне анегдоте. Поменуто је око осам стотина личности. Осим тога, Михаиловић пише и љубавну поезију и књиге за најмлађе.

„Вечерас су у главној улози књиге иако то није моја професија. У Атеље 212 дошао сам давне ’72. године и тада ми није падало на памет да објављујем књиге, јер сам био ту да играм. Тамо сам затекао једну фантастичну екипу људи. Мислим да једна таква група људи тешко може да се замисли у било ком времену. Неки од њих су Мира Траиловић, Јован Ћирилов, Борислав Михајловић Михиз, Цица Перовић, Зоран Радмиловић, Мира Бањац, Драган Николић, Љуба Мољац, Нада Спасојевић, Ружица Сокић…“

Михаиловић је истакао да је изузетно важна личност у његовом животу  био друг са класе Краљевчанин глумац Марко Николић.

Говорио је о љубави према позоришту још од најранијих дана, док је био дете.

„Још као мали сам се занимао за позоришта. У то време се на позоришној сцени појављивао и Бата Живојиновић. Једног дана мени и мом брати је неко пришао и питао нас да статирамо у представи. То је било славље као да смо одликовани најзначајнијим орденом.“

Многим глумцима је тада писао писма, а неки су, како каже, били пристојни па чак и одговорили једном балавцу. Међу њима је била и Бранка Митић.

„На једној промоцији гост ми је била Бранка Митић. Тада је испричала публици да је једног дана у гардеробу ушао Миодраг Петровић Чкаља и рекао: „Пазите, не прескачите текст, дошли су Михаиловићи!“ Ти Михаиловићи били смо моја браћа и ја који смо неке представе гледали више од двадесет пута и знали смо текстове напамет.“

На другој години академије Михаиловић је добио стипендију Народног позоришта. Стипендију је имао три године и било је логично да остане у Народном позоришту, јер је тамо већ играо три или четири главне улоге. Међутим, два – три дана након што је дипломирао, на степеништу академије срео је Миру Траиловић која га је позвала у Атеље 212 и тиме се испунила његова велика жеља.

Бифе Атељеа 212 било је место на коме су се водили озбиљни раговори о култури, уметности, друштвеним приликама. Ту се увек слободно разговарало о битним стварима. Зато су и људи из других позоришта неретко били гости.

Михаиловић је говорио и о значају инспицијената, суфлера. О томе је писао у својој трећој књизи.

„Без тих људи нису могуће представе. И инспицијент као и глумац може бити уметник и мајстор свог посла. Таква је била Олга Стојковић, супруга Бате Стојковића. Једна од феноменалних суфлерки била је Вера Маршићанин.“

Оно што је мање познато је да је улогу Јеленчета Вилотића у представи Радован III првобитно играо Бора Тодоровић. У представи се у почетку појављивао и Бата Стојковић, али је та сцена убрзо избачена.

Публика је уживала у занимљивим причама о глумцима и позоришту, али је била у прилици да чује и Михаиловићеве песме.

Модератор програма био је песник Милош Милишић.